Savremeni način poljoprivredne proizvodnje doveo je do iscrpljivanja ali i značajnog zagađenja zemljišta. Smanjena je produktivnost, a povećani su troškovi proizvodnje. U seoskim sredinama Srbije intenzitet poljoprivredne proizvodnje  se smanjuje, pre svega jer nema dovoljno radne snage a zbog odlaska mladih seosko stanovništvo je sve starije. Izlaz iz ovih problema ruralnog stanovništva nalazi se u preorjentisanju na održivi način poljoprivredne proizvodnje.

Ali šta je zapravo održiva poljoprivreda?

U Rio de Ženeiru, 1992. god. na konferenciji Ujedinjenih Nacija o održivoj sredini i razvoju u Agendi 21 Održiva poljoprivreda definisana je kao deo ukupnog održivog razvoja. Sam naziv održiva poljoprivreda(sustainable agriculture) potiče od latinske reči sustinere (sus – ispod, tenere – držati) i označava održivost tokom dužeg vremenskog perioda.

Način proizvodnje koji objedinjuje kako ekonomske, tako i ekološke elemente uz brigu za zdravlje ljudi jeste osnova održive poljoprivrede. Održiva poljoprivreda se sastoji iz više načina poljoprivredne proizvodnje koji čuvaju životnu sredinu i prirodne resurse, imaju veću produktivnost pa zadovoljavaju potrebu ljudi za hranom, unapređuju kvalitet života poljoprivrednika, lokalne zajednice i celokupnog društva.

Kako da ostvarimo održivost poljoprivrede?

-Prilikom sadnje useva treba birati sorte biljaka, koje su prilagođene lokalnim klimatskim uslovima kako bi bile što otpornije. Jedna od važnijih stavki je i smanjiti korišćenje pesticida i gajiti culture na organski način.

-Obogatiti zemljište hranljivim materijama na prirodan način je imperative kada je održiva proizvodnja u pitanju, agrotehničke mere moramo prilagoditi tipu zemljišta ali I samoj vrsti biljke koju želimo da gajimo.

Jedna od lekcija broj jedan održive poljoprivrede je I rotacija useva kao najmoćnija tehnika organske proizvodnje. Pri korišćenju mehanizacije trebamo imati u vidu da poljoprivredne mašine koje manje koriste goriva osim boljitka našem budžetu podržavaju I smanjenje zagađenja životne sredine.

Vrlo je bitno da osim poljoprivrednih kultura koje gajimo čuvamo I šume ali I pravimo nove zasade jer na taj način osim vazduha čuvamo I samo zemljište od erozije.

U stočarstvu je bitno da stoka bude u što prirodnijim uslovima kako bi povećala vitalnost I otpornost na bolesti a samim tim I smanjiti unos antibiotika. Upotreba stajnjaka za đubrenje I prihranu njiva je vrlo važna stavka održive poljoprivrede. Održivom poljoprivredom I organskom proizvodnjom smanjujemo zagađenje životne sredine a povećavamo bezbednost I kvalitet hrane kao I njenu konkurentnost na tržištu.

Većina nas pojam „zelena arhitektura“ shvata samo kao simbiozu između arhitekture i ozelenjavanje. Ipak, to je manje bitan aspekat zelene arhitekture.

Neke od prednosti zelene arhitekture su što je ona održiva I ekološka, ali svakako najznačajnija prednost zelene arhitekture u odnosu na dosadašnje načine gradnje je u tome što je ona energetski štedljiva. Izolacija prostora dovodi do značajnih ušteda energije I smanjenja gubitka toplote. Osim same izolacije stana, vrlo je bitno da stavimo akcenat I na položaje I projektovanje prozora I otvora. Potrebno je omogućiti određenoj količini sunčeve energije u obliku sunčevih zraka da uđe u sobu kroz staklo. Leti ne bi smelo da dodje do nagomilane toplote u sobi a zimi dobro projektovana izolacija, otvori I prozori doprinose smanjenju toplotne energije.

Od 2021. godine, sve države članice EU su se obavezale, da sve nove zgrade budu izgrađene kao takozvane zgrade skoro nulte energije, što je regulisano direktivom o zgradama iz 2010. godine. Razlog tome je, što se oko 40% ukupne energije u industrijskim zemljama, gubi za hlađenje i grejanje zgrada. Srbija treba da usvaja dobre primere u zelenoj arhitekturi I brzim tempom menja načine gradnje I projektovanja.

Pojam ,,pasivne kuće,, postaje standard kome Srbija treba da teži. Pasivne ili pametne kuće su energetski samodovoljne jer se napajaju energijom pomoću sistema solarnih ploča, geotermalne energije ili redje energijom vetra.

Prema kriterijumima za sertifikaciju, instituta za pasivnu kuću Darmstadt u Nemačkoj, pasivna kuća ne sme nadmašiti godišnju potrebu za grejanjem od 15 kilovat časova po kvadratnom metru. To znači da bi pasivna kuća trebalo da radi bez dodatnih i klasičnih sistema grejanja. Ventilacija takođe igra važnu ulogu. Da bi se ograničili gubici toplote u ventilaciji, u pasivnoj kući se instalira proverena ventilacija za prostor sa povratom toplote. Orijentacija zgrade je takođe izuzetno bitna. Pasivna kuća uvek treba da bude okrenuta ka jugu kako bi u potpunosti iskoristila sunčevu energiju.

Šta znači zelena arhitektura za Srbiju?

Većinu potrošnje energije u Srbiji čine fosilna goriva, koja imaju vrlo negativan uticaj na životnu sredinu. Na prvom mestu, Srbija mora da se koncentriše na obnovljive energije, jer 29,3% potrošnje energije u Srbiji otpada na sektor domaćinstava, koji je relativno visok. Potrošnja energije takođe igra važnu ulogu u ovom pogledu. Obnovljivi izvori energije iz vetra su obično skupi, generišu malo energije, a takođe bi bili skupi za uvoz i transport iz inostranstva. Srbija ima par velikih hidro elektrana ali mini hidro elektrane svakako nisu preporučljive, jer one negativno utiču na prirodu i celokupno na životnu sredinu. Pametna opcija je fokusiranje na solarnu energiju. Ona je jeftina, profitabilna, i što je najvažnije, sigurno dostupna. Sistemi solarnih ploča se mogu instalirati gotovo bilo gde i danas se mogu estetski prilagoditi zgradi. Što se tiče samih materijala koje koristimo moramo imati u vidu da je beton, koji se u Srbiji najčešće koristi zapravo ekološki vrlo štetan material, jer se tokom njegove proizvodnje i nabavke stvara mnogo emisija CO₂. Transport betona je takodje skup i uključuje veliku potrošnju goriva.

Dobra zamena bi bilo drvo kao građevinski materijal. Ovaj građevinski materijal ima dugu tradiciju u srpskoj kulturi I široko je dostupno potrošačima. Drvo tokom svog života upija emisiju CO₂, jeftinije je i ima vrlo niske emisije ugljen dioksida.

Tema „zelene arhitekture“ polako zauzima značajno mesto u Srbiji i treba je prilagoditi i uvesti u obrazovnom sektoru. U zemljama poput Nemačke, moduli za energetsko unapredjenje zgrada već se nude tokom studija arhitekture. Ovo takođe mora biti primer izučavanja arhitekture u Srbiji.

Ove i druge mere garantuju znatnu uštedu gubitaka energije, a time i troškova grejanja i hlađenja stanova u Srbiji. Potrošnja energije u sektoru privatnih domaćinstava, koja bi se smanjila za 29,3% na 20%, bi bila povoljna za srpsku ekonomiju. Pored toga, pomenute mere osiguravaju znatno niže zagađenje vazduha i pružaju odlučujuću podršku životnoj sredini.