Postoje trenuci kada ti ne treba avion da bi otputovao. Dovoljno je da sedneš za sto, da pred tebe spuste tanjir i da se u vazduhu pojavi miris maslinovog ulja, limuna i toplog hleba. U tom trenutku Beograd prestaje da bude važan, a u glavi se pojave slike Grčke, mora i večera koje se pamte.. Upravo to mi se dogodilo u Meze by Elliniko. Bez velike najave, bez namere da „odem negde“, a ipak sam završio u Grčkoj.
Ono što ovaj restoran radi drugačije jeste to što ne pokušava da te impresionira na silu. Ne objašnjava ti šta treba da voliš, ne servira ti Grčku kao razglednicu. Umesto toga, pusti da hrana govori.
Veče je počelo meze tanjirima, onako kako i treba, bez stroge strukture i bez pravila. Prvo me je osvojio patlidžan, u nekoliko oblika, svaki sa svojom ulogom. Kremasta melitzanosalata, blago dimljena, bila je savršena ravnoteža između jednostavnosti i dubine ukusa. Onaj tip jela koji jedeš polako, iako je naizgled skroman. Pečeni patlidžan, melitzana psiti, doneo je onu zemljanu, gotovo slatkastu notu koju samo dobro povrće zna da pruži kada mu se da dovoljno pažnje.
Tikvice su došle u svom najjednostavnijem i meni najdražem obliku. Tanko sečene, pržene u dubokom ulju, kolokythakia tiganita, hrskave spolja, mekane iznutra, sa onim neodoljivim mirisom koji te vrati u prve večeri provedene u grčkim tavernama. To je jelo koje ne traži objašnjenje ni dekoraciju. Malo soli, par kapi limuna i gotovo. Jedeš ih prstima, brzo, pa sporo, pa opet brzo, jer su upravo takve kakve treba da budu. Jednostavne, iskrene i beskrajno zavodljive.
Maslinovo ulje je svuda prisutno, ali nikad agresivno. Ono povezuje sve tanjire, daje im kontinuitet i onaj osećaj Mediterana koji se ne može lažirati. Uz njega dolaze sirevi, i tu se priča dodatno produbljuje. Posebno mesto zauzima sir sa Naksosa, čuvena graviera, blago slatkasta, punog ukusa, savršena u kombinaciji sa toplim jelima. U jednom trenutku dolazi u paru sa mesom, u modernoj interpretaciji tradicionalnih recepata, gde se slano, mlečno i sočno sreću bez potrebe da se nadmeću.
Mesna jela u Meze by Elliniko nisu klasična, očekivana grčka ponuda. Ovo su tanjiri koji pokazuju da kuhinja razmišlja, ali ne filozofira previše. Meso je mekano, bogato, servirano uz elemente koji ga dopunjuju, a ne guše. Tu su sporo pripremani komadi koji podsećaju na domaće kuvanje, ali sa modernim dodirom, kao da si u nekoj savremenoj atinskoj taverni koja poštuje tradiciju, ali se ne boji da je malo pomeri.
Posebno mi se dopalo što su i posna i mrsna jela ravnopravna. Nema osećaja da je jedno tu reda radi. Sve ima svoju težinu i svoj trenutak. To je retkost, čak i u restoranima koji se hvale autentičnošću.
Kako večera odmiče, shvataš da ne jedeš samo hranu, već učestvuješ u ritualu. Tanjiri se dele, razgovori se produžavaju, a vreme gubi oštre ivice. To je ona Grčka koju voliš kada putuješ, ali još više ona koju pamtiš kada se vratiš kući.
I onda dolazi desert, za mene neizostavan deo svake grčke priče. Portokalopita. Sočna, mirisna, natopljena sirupom od narandže, ali nikada preteška. To je desert koji zatvara krug, koji te umiri i ostavi sa osmehom. U tom trenutku shvataš da nemaš potrebu ni za čim više. Sve je već rečeno.
Meze by Elliniko nije restoran u koji dolaziš samo da bi jeo. To je mesto koje te podseti zašto voliš putovanja, zašto veruješ u kuhinje koje poštuju svoje korene i zašto se najlepša iskustva često dešavaju onda kada ih ne planiraš. Prirodno, nenametljivo i iskreno, baš kao sama Grčka.