Month: July 2025

Skopelos – otkrijte smaragdnu tajnu egejskog mora

destinacije

Ponekad se zapitam: da li lepota bira one koji je zaslužuju? Ako je odgovor potvrdan, onda je jasno zašto Grčka – kolevka demokratije, mitova, poezije i filozofije čuva Skopelos kao svoj dragulj u Egeju. U vremenu kada je sve “blizu” i “dostupno”, ovo ostrvo ostaje s one strane putničke hiperprodukcije, sačuvano od masovnog turizma. I baš u tome leži njegova moć.

Skopelos nema aerodrom. Nema ni “Instagram” gužvu. Do njega ne možete tek tako sleteti. Morate mu se približiti. I to je prva lekcija koju ostrvo daje – da lepota dolazi onima koji su spremni da za njom krenu.

Put do Skopelosa vodi preko Skijatosa, gde vas nakon kratkog čarter leta iz Beograda preuzimaju mali čarter brodovi i bez čekanja vode dalje – u srce Egejskog mora Već na brodu, dok klizite ka obali Skopelosa, osećate miris borova. Kao da se neko starao da sva čula budu pozvana na ovo putovanje.

Skopelos je miris. Zvuk. Odsustvo buke.

Više od 70% ostrva prekriveno je gustom borovom šumom – najstarijom na Mediteranu, kako tvrde grčki biolozi, starom preko četiri milenijuma. Ovo ostrvo nije samo pejzaž – to je vreme koje diše.

Skopelos je deo arhipelaga Sporadi – reč koja i u srpskom jeziku znači sporadično, razbacano, usputno, rasuto. Ali ništa ovde nije slučajno. Među njegovom raštrkanom braćom – Skijatosom i Alonisosom – Skopelos je najzeleniji. I možda najćutljiviji.

U njegovim selima i malim lukama, lokalci ne žive “od turizma”, već uprkos njemu. Njihov dan počinje rano, uz masline, pčele, mreže i more. Nema onih koji vas vuku za rukav, da kupite souvenir, da vam izdaju sobu, nema turističke dramaturgije. Gosti su dobrodošli, ali nisu centar sveta. A to je, zapravo, privilegija, jer tu učite kako je biti deo nečeg većeg, nečeg što traje.

Ostrvo koje skriva i štiti

Skopelos je kroz vekove bio utočište: za pomorce, za hrišćane, za monahe, za prognane i za umorne. Njegova geografska izolacija bila je prednost u trenucima istorijskih lomova. Turska osvajanja, ratovi, zemljotresi i požari – ništa nije izbrisalo ovo mesto. Naprotiv, učinilo ga je još čvršćim.

Danas se na ostrvu nalazi čak 365 crkava i manastira – za svaki dan u godini po jedan. Najvažniji je manastir Svetog Riginasa, zaštitnika ostrva, prvog episkopa i hrišćanskog mučenika, čije prisustvo lokalci i dalje osećaju kao realno. Tu je i manastir Svete Varvare, kao i brojni manastiri koji čuvaju tragove svetogorskih monaha koji su ovde, bežeći od progona, gradili nova svetilišta i skrivali dragocenosti.Zato nije slučajno što za Skopelos kažu da je “Mala Sveta Gora”.

Legenda koja menja pogled na blago

Skopelos nije ostrvo koje se daje lako. Legenda o lepoj Adrini to potvrđuje.Adrina je bila žena pirat, poznata po napadima na okolna ostrva. Kada su meštani Skopelosa uspeli da odbrane ostrvo od njene bande, legendarna piratkinja ponižena ishodom bitke zakopala je svoje blago i skočila s litice u more. Priča kaže da onaj ko pronađe njeno blago mora biti spreman da zauvek napusti svoje najmilije. Zvuči surovo, možda je to i razlog zašto blago do danas nije pronađeno ali je i lekcija o tome da prava blaga nisu u kovčegu, već u tome da znate šta ne želite da izgubite.

U ritmu Holivuda – ali bez glamura

Skopelos je postao globalno prepoznatljiv kada su ga holivudske kamere pretvorile u pozornicu za film Mamma Mia! Njegove smaragdne plaže, crkve na stenama i zlatni zalasci osvojili su svet. Plaža Kastani, koja se pojavljuje u filmu, danas je simbol ostrva. Voda ovde nije tipična za Egej – mlečno smaragdna nijansa podseća više na Jonsko more, a gusti borovi koji se spuštaju do peska čine da se osećate kao da ste usred filma ali bez scenarija.

Pored Kastanija, tu su i plaže Milia, Hovolo i Stafilos – svaka s drugačijom osobenošću, ali jednakom lepotom. More, vetar, i vi.

Gde da budete smešteni dok ste na Skopelosu

Glavni grad, istoimeni Skopelos, poznat je po belim kućama s krovovima od crvenog crepa, uskim ulicama i crkvama koje iskaču iza svakog ugla. Ako tražite autentičan pogled – pravac selo Glosa, koje s pravom zovu “balkon Egeja”. Tu, s visine, ceo arhipelag vam leži na dlanu.

U gradićima Panormos, Neo Klima i Agnontas možete pronaći smeštaj koji nije uvek “luksuzan” u klasičnom smislu reči, već u najbitnijem: tišina, čista posteljina, miris borovine ujutru i domaća pita od sira na stolu. Krećite se iznajmljenim automobilom ili lokalnim autobusima –  sve je lako dostupno, ali ništa nije nametljivo.

Skopelos nije destinacija. Skopelos je stanje duha.

Ostrvo ne pokušava da vas impresionira. Ono vam ne nudi “doživljaje”, ne prodaje “iskustva”. Umesto toga, poziva vas da zastanete. Da slušate vetar kroz borove. Da gledate u pučinu bez da tražite nešto. Da šetate, a da nigde ne stižete.

U svetu u kojem sve mora imati svrhu, Skopelos vas uči kako da stvari jednostavno – budu.

I možda upravo zato, kad jednom odete, vraćate se. Ako ne fizički, onda u mislima. Jer ima mesta koja ne posećujemo – već ih nosimo sa sobom. Skopelos je jedno od njih.

Sicilija: mirisi, mitovi i mozaici jednog mediteranskog sna

Uncategorized

Posle hiljada pređenih kilometara kroz razne delove Italije – od surovih vrhova Dolomita, preko romantičnih vinograda Toskane i dramatične obale Amalfija, sve do drevne Pulje – postojalo je jedno mesto koje sam uporno i gotovo nesvesno zaobilazio. Sicilija. Kakva greška. Ispravio sam je početkom ovog leta, kada sam konačno kročio na to magično ostrvo i započeo avanturu koja me neprestano vraća mislima u uske ulice Palerma, miris morske soli na plažama Mondela i zlato vizantijskih mozaika u Monrealeu.

Sicilija nije samo destinacija – ona je karakter. I to ne bilo kakav, već karakter oblikovan vekovima susreta, osvajanja, strasti, osvete i mitova. Prva stvar koju osetite kada stignete na najveće ostrvo mediterana jeste neuhvatljiva mešavina Evrope, severne Afrike i sredozemlja. Udišete miris citrusa, čujete zvuk crkvenih zvona, gledate arhitekturu koja spaja normanske tvrđave i arapske detalje i osećate: Sicilija je svet za sebe.

Kratka istorija večite požude

Još od neolita, ljudi su želeli Siciliju. Prvo su došli Feničani – moreplovci i trgovci koji su utemeljili prve gradove na obali. Potom su stigli Grci, donoseći svoje mitove i masline. Nasledili su Palermo od Feničana, osnovali su Ćefalu, Sirakuzu, koju su smatrali “najlepšim od svih grčkih gradova”, i ostavili neizbrisiv trag u jeziku, kulinarstvu i umetnosti.

Zatim dolazi Rimsko carstvo, koje je Siciliju pretvorilo u žitnicu Mediterana. Rim su nasledili Vizantinci, dakle opet Grci ali ovoga puta sa krstovima i ikonama umesto mitova sa Olimpa. U 9. veku stižu Arapi. Sa sobom donose narandže, bademe, šećer, nauku, mirise i ukuse orijenta. Njihov uticaj danas se oseća u svakom zalogaju sicilijanske kuhinje. Kasnije dolaze Normani, Francuzi, Španci, čak i Habsburzi. Svako je želeo Siciliju. I danas je žele.

Ali danas više nema mačeva, vitezova, ni krstaša, ni Justinijana Velikog koji pokušava da povrati carstvo. Danas ostrvo posećuju turisti iz celog sveta, ali i pored toga, Sicilija nije mesto koje deluje prenatrpano. Njene ulice, planine, more i plaže dišu spokojno. Lokalni stanovnici su prisutni, ali nenametljivi – oni su jednostavno tu, svedoci vekova, ugostiće vas s osmehom, nahraniti dušu i telo, ali nikada nećete imati osećaj da ste samo još jedan turista i pokretni bankomat.

Slatki gresi Sicilije

U gastronomiji Sicilije ima nečeg gotovo religioznog. Naravno, tu su plodovi mora, testenine, sirevi, masline, ali ono što je mene najviše osvojilo jesu – slatkiši. Retko gde sam osetio toliko uzbuđenja pri svakoj poslastici. Kanoli su bez konkurencije – hrskavi valjci od testa, punjeni rikotom koja se topi u ustima, sa čokoladom, pistaćima ili kandiranim voćem.

Zatim kasata – torta od rikote, badema i marcipana, obojena kao freska. Ne smemo zaboraviti ni granitu – ledenu poslasticu od limuna, badema ili kafe, idealnu za vrele letnje dane. Tu su i pignolata, frutta martorana (marcipansko voće), buccellati (pita sa suvim voćem i vinom) – svaka od njih govori priču o narodima koji su ovde ostavili recept, pa otišli. Sicilija nije dobra za slatkiše – ona je rođena za njih.

Palermo – haos u harmoniji

Palermo je grad koji u isto vreme može da vas šokira i zavede. Njegova Katedrala, sa svojom neverovatnom kombinacijom normanske, gotičke, barokne i neoklasične arhitekture, možda je i najlepša crkva na Mediteranu. Teatro Massimo, impozantni neoklasični hram opere, najveći je teatar u Italiji, a drugi po veličini u Evropi. Prošetajte stepenicama gde je sniman legendarni film Kum 3 ili odmorite uz sladoled i kanole u obližnjoj Đelateriji.

Na vama je da odlučite da li ćete prihvatiti opušteni ritam lokalaca i bez ikakvog plana šetati modernim lavirintom glavnog grada Sicilije ili ćete kao i ja napraviti 20000 koraka u jednom danu pokušavajući da obiđete sve lokalitete zaštićene od strane UNESKA. U Palermu nećete samo gledati arhitekturu – vi je osećate, udišete, prolazite kroz vekove dok šetate od lokalne pijace do aristokratskih vila i fasada koje čuvaju uspomene na neka davno prošla vremena.

Monreale – vizantijsko zlato u srcu Sicilije

Iznad Palerma, kao kruna grada, uzdiže se Monreale. Tamo se nalazi čuvena Katedrala iz 12. veka – jedno od najvažnijih religijskih zdanja zapadnog sveta. Ono što vas ostavlja bez daha je njen unutrašnji svet: vizantijski mozaici koji pokrivaju svaki centimetar zidova i svoda.

Zlatna svetlost koja se odbija o stotine scena iz Biblije, prikazanih u izuzetno detaljnoj i živopisnoj ikonografiji, učiniće da zaboravite na vreme. Monreale je jedan od tri kraljevska grada Sicilije, pored Palerma i Ćefalua i vrlo je bitan za kulturu i istoriju najvećeg ostrva mediterana.

Mondelo – Karibi nadomak Palerma

Nedaleko od centra Palerma nalazi se Mondelo – omiljeno gradsko kupalište. U Mondelu, vreme staje. Zlatnožuti pesak, sve nijanse plave i zelene koje podsećaju na Karibe, i brda koja uokviruju zaliv daju ovoj plaži status turističkog raja. Lokalci dolaze da se rashlade, turisti da sanjare – ovde ste svi jednako dobrodošli.

Mondelo je evropska Kopakabana koja se vikendom brzo napuni brojnim lokalcima tako da je to idealno mesto gde možete da upoznate navike lokalnih stanovnika Palerma. Mondelo je i dobra polazna tačka za obilazak obližnjih zelenih brda, nacionalnih parkova kao i da se prošetate do prelepih vidikovaca iznad obale.

Ćefalu – razlog zašto ću se uvek vraćati Siciliji

Na manje od sat vremena vožnje od Palerma, nalazi se Ćefalu – srednjovekovni gradić koji izgleda kao da je isklesan iz kamena i snova. U njegovim uskim uličicama, između drevnih kuća i restorana sa svežom ribom, osećate neverovatan spokoj i pored velikog broja turista. Sa tvrđave iznad grada pruža se jedan od najlepših pogleda u Italiji – ka horizontu gde se more i nebo stapaju. Ćefalu je lokacija gde su se snimale mnoge serije i filmovi, uključujući i drugu sezonu svetski popularnog Belog Lotosa. A nije teško razumeti zašto – ovo mesto odiše autentičnošću.

Imate utisak kao da ste u nekom drugom vremenu, na trenutak u doba Dolče Vita iz šezdesetih godina prošlog veka a na trenutke vam se čini da ste zalutali u doba vizantijskih osvajanja Sicilije, jer ceo centar ovog malog srednjevekovnog dragulja podseća na neverovatan spoj normanske, vizantijske i arapske arhitekture i kulture. Ćefalu zaslužuje da mu se vraćate.

Legenda o glavi Mavara

Po celoj Siciliji, naročito u Palermu, videćete keramičke glave – mušku i žensku. Njihova priča je legenda, ali i snažna, autentična metafora. Govori o mladoj i lepoj Sicilijanki iz Palerma koja se zaljubila u Mavara, stranca s juga. Voleli su se godinama, dok jednog dana nije otkrila da on ima porodicu u njegovoj rodnoj severnoj Africi. U naletu strasti i izdaje, odsekla mu je glavu i posadila bosiljak u nju. Danas se te glave prave kao ukrasne saksije – simboli ljubavi, strasti, ali i sukoba. One govore ono što je i suština Sicilije – sudar civilizacija, koji nije razorio ostrvo, već ga je oplemenio.

Sicilija je najveće ostrvo Mediterana, ali njen stvarni prostor nije geografski – već unutrašnji, emotivni. To je ostrvo koje ne možete samo obići – morate ga osetiti, pomalo razumeti, i mnogo puta mu se vratiti. Jer Sicilija nije samo more, aranćini i barok – to je priča koja traje hiljadama godina.

Ovde se mitovi i legende prepliću s pričama iz novinskih crnih hronika. Ulice Palerma i dalje šapuću o nepisanim pravilima koja su vladala u senci – pravilima časti i ćutanja. Ali Sicilija nije samo to. Ona je i Homer i Vergilije, i Arapi i Normani, i grčke tragedije i italijanske komedije.

U njenim lavirintima gubite se sa zadovoljstvom. Svaki grad je nova stranica, svaki obrok je novi jezik. I koliko god da ostanete, biće premalo. Zato već sada znam da se vraćam.

Sicilija vas ne zove glasno. Ona vas mami tiho, pogledom sa Monrealea, vetrom iz Mondela, šapatom Ćefalua, prvim zalogajem sladoleda od pistaća. Istoriju ovde ne učite već je dišete. Legende na Siciliji nisu izmišljene – one su deo svakodnevice. Sicilija nije Italija. Sicilija je – Sicilija.