Uvođenje novog EES sistema (Entry/Exit System) širom šengenske zone izazvalo je veliku pažnju među putnicima poslednjih meseci. Mnogi su očekivali gužve na aerodromima, sporije pasoške kontrole i komplikovaniji ulazak u evropske zemlje, posebno na destinacijama koje tokom cele godine imaju veliki broj turista iz država koje nisu članice Evropske unije.
Ipak, Malta je pokazala kako moderna turistička destinacija može potpuno spremno da dočeka nova pravila putovanja.
Iako se upravo Malta smatrala jednom od zemalja koja bi mogla imati najveći pritisak zbog EES sistema, situacija na terenu izgleda potpuno drugačije. Ulazak i izlazak iz zemlje funkcionišu brzo, organizovano i bez većih problema, čak i tokom veoma prometnih dana na aerodromu.
Razlog je veoma jednostavan, Malta je na vreme ozbiljno pripremila ceo sistem.
Ostrvo godišnje posećuju milioni turista iz celog sveta, a veliki deo njih dolazi iz zemalja koje više nisu deo Evropske unije ili šengenskog sistema. Britanci čine jednu od najvećih grupa turista na Malti, a nakon Bregzita i oni sada podležu novim EES pravilima pri ulasku i izlasku iz šengenske zone.
Pored njih, Malta tokom cele godine ima veliki broj posetilaca iz Srbije, Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Australije, Turske, kao i brojnih azijskih zemalja čiji građani takođe prolaze kroz novu proceduru evidencije ulaska i izlaska iz Evropske unije.
Zbog svega toga mnogi su očekivali velike redove i haos na aerodromu. Ali realnost je potpuno drugačija.
Već po dolasku na Međunarodni aerodrom Malta vidi se da je ceo proces veoma dobro organizovan. Putnici se brzo usmeravaju ka pasoškoj kontroli, sve je jasno obeleženo, a veliki broj zaposlenih i službenika konstantno je prisutan kako bi pomogao turistima i ubrzao proceduru.
Posebno je primetno da nema tenzije i nervoze koja često postoji na velikim evropskim aerodromima. Čak i kada sleti više aviona u kratkom periodu, redovi se kreću brzo, a kontrole protiču efikasno i mirno.
Veliku ulogu u tome imaju brojni policijski i granični službenici koji su raspoređeni širom terminala. Oni usmeravaju putnike, odgovaraju na pitanja i pomažu ljudima koji prvi put prolaze kroz EES proceduru. Zbog toga čak i putnici koji nisu potpuno upoznati sa novim sistemom veoma brzo prolaze celu kontrolu bez stresa.
Posebno pozitivna iskustva imaju putnici iz Srbije, kojima Malta poslednjih godina postaje jedna od omiljenih destinacija za odmor i kraća putovanja tokom cele godine. Mnogi su pred put imali određenu dozu zabrinutosti zbog novih pravila ulaska u šengensku zonu, ali iskustva sa Malte za sada su veoma pozitivna.
Pasoška kontrola traje kratko, službenici su ljubazni i profesionalni, a cela procedura deluje mnogo jednostavnije nego što su mnogi očekivali nakon brojnih priča o komplikovanijim evropskim kontrolama.
Slična situacija je i sa britanskim turistima, kojih je na ostrvu veliki broj tokom cele godine. Upravo zbog broja putnika iz Britanije Malta je morala posebno ozbiljno da pristupi organizaciji novog sistema, a prema iskustvima turista očigledno je da je u tome uspela.
Važno je i to što Malta nije dozvolila da novi EES sistem pokvari prvi utisak turista koji dolaze na ostrvo. Jer prvi kontakt sa destinacijom danas igra ogromnu ulogu u celokupnom iskustvu putovanja.
Umesto dugih čekanja i komplikovanih procedura, većina turista veoma brzo nakon sletanja napušta aerodrom i nastavlja ka hotelima, plažama i gradovima širom ostrva.
To je posebno značajno za Maltu, zemlju koja u velikoj meri živi od turizma i veoma dobro razume koliko su brzina, organizacija i osećaj dobrodošlice važni za savremene putnike.
Novi EES sistem svakako predstavlja veliku promenu za milione ljudi koji dolaze u Evropu iz zemalja van Evropske unije. Međutim, Malta je pokazala da dobra priprema i organizacija mogu učiniti da sve funkcioniše jednostavno, brzo i gotovo neprimetno za same turiste.
U vremenu kada se širom Evrope često govori o gužvama, problemima i komplikovanijim putovanjima, Malta trenutno šalje potpuno drugačiju sliku, modernu, organizovanu i gostoljubivu mediteransku destinaciju koja je novu eru evropskih putovanja dočekala potpuno spremno.
Na Milosu, svetlost je prva stvar koju primetite. Ona najpre oboji kamen, zatim more, pa vam tek onda postane jasno gde ste stigli. U ovom delu Grčke pejzaž se ne gleda sa distance kao prizor, već mu se prilazi korak po korak, dok se granica između dolaska i boravka polako gubi i vi bez napora počinjete da pripadate njegovom ritmu.
Već u prvim trenucima primećujete da se ovde stvari ne raspoređuju po logici “šta treba videti”, nego po logici svetla i prostora. Stene menjaju ton kako se sunce pomera, more menja dubinu boje bez upozorenja, a sve zajedno stvara utisak da je vreme samo jedan od elemenata pejzaža, a ne okvir oko njega.
Na Milosu ne jurite posebne trenutke jer se oni sami uklapaju u dan. Umesto plana, pratite ono što se dešava usput: vetar kroz uvale, ljude koje počnete da prepoznajete, mir koji se spušta bez najave.
Ostrvo ima oko pet hiljada stanovnika i to se brzo oseti. Neko vas pozdravi u prolazu, u lokalnoj pekari vas pamte posle prvog dana, stvari postanu poznate bez napora. I već na početku shvatite, ostrvo Milos nije mesto koje obilazite, nego prostor u kojem vam je sve već nekako prirodno i poznato.
Sirmata kao arhitektura koja je nastala iz potrebe i postala identitet ostrva
Jedan od najprepoznatljivijih vizuelnih elemenata Milosa su sirmata kućice koje se nalaze u mestima kao što su Mandrakija i Firopotamos. Na prvi pogled deluju kao savršeno uklopljeni set za snimanje filma ili scena sa razglednice, ali njihovo poreklo je mnogo praktičnije i iskrenije.
Donji deo tih kuća služio je za čamce. Ribari su ih uvlačili direktno u prostor uklesan u steni kako bi ih zaštitili od vetra i mora. Gornji deo bio je jednostavan prostor za boravak i rad. Danas su mnoge od njih pretvorene u luksuzne tradicionalne smeštaje, ali i dalje nose isti osnovni karakter.
Ono što ih čini posebnim nije samo izgled, već odnos sa morem. More ovde nije pozadina nego produžetak prostora. Zvuk talasa ulazi u svakodnevicu, svetlost se menja tokom dana, a granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prestaje da postoji u klasičnom smislu.
Sirmata kućice nisu dekoracija. One su način života koji se nastavio u drugoj formi.
Plaže koje menjaju ideju o tome kako izgleda Mediteran
Plaže na Milosu nisu varijacije iste priče. One su potpuno različiti svetovi.
Sarakiniko izgleda kao pejzaž koji ne pripada poznatom geografskom okviru. Bele vulkanske stene formiraju površinu koja podseća na neku drugu planetu. Imate osećaj kao da hodate po Mesecu. More menja boje u zavisnosti od svetla i dana, pa prostor nikada ne izgleda isto.
Kleftiko je druga vrsta iskustva. Do njega se dolazi brodom i već taj put postaje deo priče. Ulazak u visoke bele stene, prolazak kroz prirodne prolaze i uvale stvara osećaj da ulazite u zatvoren, skriveni svet. Nekadašnje gusarsko utočište danas je prostor gde se ostaje duže nego što je planirano, jer nema razloga za žurbu.
Firiplaka i Tsigrado pokazuju drugu stranu ostrva. Firiplaka sa slojevima crvene, narandžaste i bele stene izgleda kao prirodni zapis vremena. Tsigrado zahteva spuštanje kroz uske prolaze između stena i upravo taj pristup menja način na koji doživljavate dolazak na plažu.
Na Milosu plaža nije destinacija nego stanje u kojem ostajete duže nego što ste planirali.
Ako postoji jedan način da se Milos stvarno razume, to je sa mora. Sa kopna vidite fragmente, ali tek plovidba otkriva celinu.
Obala je razuđena, sa stotinama uvala i stena koje menjaju karakter na svakih nekoliko minuta. More nije uniformno. Negde je mirno kao staklo, negde duboko i tamno, a negde toliko bistro da deluje kao da ne postoji.
Kleftiko je jedna od centralnih tačaka te rute, ali ne pamti se samo kao destinacija. Ono što ostaje je ceo put do nje i nazad, kroz pejzaže koji deluju kao da su napravljeni za sporo kretanje i dug, neprekidan pogled.
Hrana kao nastavak lokalnog života, a ne proizvod za turiste
Na Milosu hrana nije koncept nego nastavak svakodnevice. Nema potrebe za interpretacijom jer sve dolazi iz jednostavnosti i lokalne tradicije.
Pitarakia su jedan od najjasnijih primera tradicionalne kuhinje Milosa. Male pite sa kozijim sirom, spolja blago hrskave, unutra mekane, bez viška začina, jednostavne, ali sa preciznim ukusom koji ostaje zapamćen.
Slatkiši sa džemom od smokava su blagi i nenametljivi, sa ukusom koji dolazi prirodno, bez viška slatkoće. Ne deluju kao nešto posebno osmišljeno, već kao deo svakodnevice koji jednostavno postoji.
Morski plodovi i riba na ostrvu imaju dodatnu dimenziju jer dolaze iz istog mora koje je stalno prisutno u vizuelnom iskustvu. To menja način na koji ih doživljavate, čak i bez svesne analize.
Ostrvo koje je vekovima bilo važno pre nego što je postalo turistički prepoznatljivo
Milos ima istoriju koja se ne može odvojiti od njegove sadašnjosti. Još u antičko vreme bilo je poznato po prirodnim resursima i strateškom položaju.
Ostrvo je bogato mineralima kao što su bentonit, perlit i kaolin koji se i danas eksploatišu. To znači da Milos nikada nije bio izolovan, uvek bio deo šireg ekonomskog i industrijskog toka.
Najpoznatiji simbol njegove prošlosti je Venera sa Milosa koja se danas nalazi u Luvru. Njeno poreklo na ostrvu daje Milosu kulturnu težinu koja se ne vidi odmah, ali se oseća kroz priču.
Arheološki muzej i Rudarski muzej Milosa prikazuju dve paralelne istorije, antičku i industrijsku, koje i danas koegzistiraju.
Tokom Peloponeskog rata, Milos je pokušao da ostane neutralan i ne uključi se u sukob između Atine i Sparte. Atina je tražila savezništvo, dok je ostrvo to odbilo da bi sačuvalo svoju nezavisnost.
O tom razgovoru između Atinjana i građana Milosa pisao je Tukidid. Taj dijalog se danas pamti kao jedan od najjasnijih prikaza razlike između političke moći i prava na izbor, gde jedna strana govori iz pozicije sile, a druga iz pozicije principa.
Nakon odbijanja, Atina je zauzela ostrvo silom. Taj događaj je ostao upamćen kao primer kako se u ratu odluke ne donose uvek po pravilima, već po odnosu snaga, i zbog toga se i danas često citira u političkoj teoriji.
Dolazak na Milos i kako ostrvo menja tempo putovanja
Do Milos se najčešće dolazi preko Atine. Prvo avion do Atine, zatim kratki domaći let ili, što je vrlo česta i lepša opcija, trajekt iz luke Pirej. Ta plovidba morem već radi ono što će ostrvo nastaviti da radi kasnije, usporava stvari.
Trajekti su redovni, a put traje nekoliko sati, dovoljno da se potpuno promeni ritam u kojem razmišljate o putovanju. Ako dolazite u sezoni, dobro je planirati unapred jer se karte brzo rasprodaju, posebno za brže brodove.
Alternativa je direktan let do Santorinija pa dalje trajektom, što je praktično ako kombinujete više ostrva u istom putovanju. Ali dolazak direktno u Milos morem ima jednu jasnu prednost, ostrvo vam se ne otkriva odjednom, nego postepeno, kako se približavate obali.
Klima koja oblikuje ritam dana
Milos ima tipičnu egejsku klimu, ali sa dovoljno varijacija da svako godišnje doba ima svoj karakter.
Leti, od juna do septembra, dani su topli i suvi, sa temperaturama koje često prelaze 30 stepeni. Vetar koji dolazi sa mora ume da ublaži vrućinu, pa boravak na plaži nikad ne deluje iscrpljujuće kao u nekim drugim delovima Mediterana.
Maj i oktobar su posebno zanimljivi meseci. Temperatura je i dalje prijatna, more je dovoljno toplo za kupanje, ali ostrvo je znatno mirnije. Tada se najbolje vidi njegov pravi ritam, bez intenziteta sezone.
Zima je tiha, gotovo povučena. Nema turističke energije, ali ostrvo tada pripada lokalnom životu u njegovom najčistijem obliku.
Kada doći i kako izabrati pravi trenutak
Najčešći izbor su jun i septembar. Jun donosi početak sezone, ali bez punog pritiska gužvi, dok septembar nosi zrelo leto, more je toplo, a ostrvo već opuštenije.
Jul i avgust su najživlji meseci, sa najviše posetilaca i najviše brodskih tura, ali i tada Milos zadržava svoju osnovnu karakteristiku, ne deluje prenatrpano na način na koji to rade druga popularna ostrva.
Ako vam je cilj mir i prostor, kraj maja i početak oktobra često daju najbolji balans između vremena, mora i ritma ostrva.
Kretanje po ostrvu i način na koji ga najbolje vidite
Milos nije ostrvo koje se razume iz jednog mesta. Auto ili skuter su praktično neophodni jer javni prevoz pokriva samo osnovne linije.
Ali ono što ga čini posebnim nije samo gde idete, nego način na koji se prelazi između tačaka. Vožnja traje kratko, ali često kroz pejzaže koji se stalno menjaju, od vulkanskih stena do malih ribarskih mesta i otvorenih pogleda na more.
Postoji osećaj da svaka krivina otvara novi sloj ostrva, bez potrebe da ga “planirate” unapred.
Na kraju, Milos ne ostaje kao niz mesta koja ste obišli, nego kao jedan kontinuitet dana u kojem se sve dešava bez prekida i bez potrebe da se posebno izdvaja. Plaže, vožnja brodom, mala slikovita mesta na obali i usputni trenuci povežu se u ritam, kao da su oduvek deo jedne iste slike.
I zato se Milos ne nosi kući kroz jednu scenu ili fotografiju, nego kroz način na koji vam se posle putovanja promeni osećaj za jednostavnost. Kao da vam negde usput podesi meru za to koliko stvari zapravo treba da se desi da bi jedan dan bio potpun.
Bogata turska kuhinja — oblikovana hiljadama godina kulture, tradicije, društvenog nasleđa, pripovedanja i duboko ukorenjenog iskustva — nastavlja da deli svoje jedinstveno putovanje sa svetom.
Nedelja turske kuhinje obeležava se svake godine od 21. do 27. maja, kako u Turskoj, tako i širom sveta, pod pokroviteljstvom prve dame, Nj. E. Emine Erdoğan.
Nedelja turske kuhinje (TCW), godišnja proslava bogatog kulinarskog nasleđa Turske, održava se po peti put od 21. do 27. maja, ističući ono što jelima daje pravi značaj. Ovogodišnja tema, „Nasleđe za stolom“, naglašava priče, uspomene, kulturu, tradiciju i nasleđe utkane u zajedničko kulinarsko iskustvo. Ona podstiče ljubitelje hrane da se podsete da nisu važne samo jedinstvene arome koje osećamo, već i zajedničko nasleđe koje delimo za stolom.
Ministarstvo kulture i turizma Republike Turske danas je objavilo zvaničnu temu za 2026. godinu: „Nasleđe za stolom“ (Bir Sofrada Miras). Program će se održati od 21. do 27. maja 2026. širom Turske, kao i u turskim diplomatskim predstavništvima i kulturnim centrima u svetu. Ovogodišnja tema predstavlja tursku kuhinju ne samo kao skup jela, već kao živu, zajedničku kulturnu baštinu — razvijanu tokom vekova kroz migracije, rituale, kolektivni rad i dugotrajne tradicije za stolom.
„Sto je najstariji jezik zajedništva“, glasi centralna poruka teme. „Hrana povezuje ljude kroz vreme.“
Tema se razvija kroz tri konceptualna sloja: Dijalog — sto kao prostor gde se epohe i kulture susreću i stvaraju zajedničko značenje; Transformacija — kulinarsko pamćenje koje se prenosi iz recepta u recept i sa generacije na generaciju; Arhiva — kuhinja kao najpouzdanija arhiva nepisane istorije, koja se svakodnevno iznova stvara na našim trpezama.
Proslave, sa fokusom na „živo nasleđe“, biće organizovane kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, u organizaciji ambasada i diplomatskih misija. Planirane aktivnosti uključuju:
· Zajedničke večere: Dugi stolovi koji slave zajedništvo i okupljanje.
· Saradnje šefova kuhinje: Zajedničke večere turskih i međunarodnih kuvara radi podsticanja kulinarskog dijaloga.
· Demonstracije tehnika: Radionice tradicionalnih metoda kao što su razvijanje jufke, sporo kuvanje (keškek, tandir) i pečenje na otvorenoj vatri.
· Arka ukusa / Arhiv ukusa (Lezzet Arşivi): Privremeni „živi“ kulinarski arhiv sa istorijskim receptima, sastojcima i tehnikama, uz vođene degustacije.
· Terenski arhiv živih recepata: Dokumentacija jela oblikovanih migracijama i naseljavanjem, koja prikazuje regionalne razlike danas.
Istaknuta jela
Ovogodišnja selekcija jela ističe kulturno bogatstvo i kulinarsku izvrsnost. UNESCO-om zaštićeni „keškek“ — jelo od pšenice i mesa pripremano sporim kuvanjem — simbolizuje zajedništvo i kolektivni trud. Baklava predstavlja majstorstvo i prenos tradicije kroz generacije. „Mantije“ odražavaju teme migracije i putovanja. „Dolma“ pokazuje raznolikost unutar zajedničkog kulinarskog jezika, dok „halva“ simbolizuje solidarnost i sećanje.
Kompletni materijali — uključujući menije, recepte, video sadržaje, vizuale i materijale za društvene mreže — dostupni su na sajtu turkishcuisineweek.com
Pored rasta broja posetilaca od 4,2% u prvom kvartalu godine, ovo mediteransko turističko središte ostvarilo je i 9,9 milijardi američkih dolara prihoda od turizma.
Ministar kulture i turizma Turske, Mehmet Nuri Ersoj, održao je konferenciju za medije u Istanbulu, gde je predstavio turističke statistike zemlje za prva tri meseca 2026. godine. Turska je zabeležila porast broja međunarodnih posetilaca od 4,2%, dostigavši ukupno 9,2 miliona posetilaca. Zemlja je takođe prijavila impresivnih 9,896 milijardi američkih dolara prihoda od turizma u prvom kvartalu, što je ponovo povećanje od 4,2% u poređenju sa istim periodom prošle godine.
Ministar Ersoj je izjavio: „Nalazimo se u izuzetno osetljivom periodu na globalnom nivou. Regionalne tenzije, geopolitička dešavanja, negativni uticaji sukoba, kao i oscilacije u međunarodnim putovanjima koje iz toga proizlaze, među glavnim su faktorima koji direktno utiču na turistički sektor. Krize mogu i uvek će se javljati u našem regionu; međutim, presudno je kako se u tim periodima upravlja. Prošle godine suočili smo se sa sličnim globalnim dešavanjima i regionalnim neizvesnostima. Uprkos tome, 2025. godinu završili smo sa 64 miliona posetilaca i prihodom od turizma od 65,2 milijarde dolara.
Ovi podaci jasno pokazuju da Turska nije samo snažna turistička destinacija, već poseduje i visok kapacitet za upravljanje krizama. Nastavićemo istim putem i ove godine, sa istom odlučnošću i iskustvom koje smo stekli. U prva tri meseca ove godine povećali smo broj međunarodnih posetilaca za 4,2% na 9,2 miliona, dok su prihodi od turizma porasli za 4,2% na 9,9 milijardi američkih dolara. Direktno pratimo trendove rezervacija, otkazivanja, promene u planovima putovanja i ponašanje potrošača na terenu. To nam omogućava ne samo da analiziramo trenutnu situaciju, već i da razvijamo brze i efikasne mere prilagođene konkretnim tržištima.“
„Međunarodni događaji koji se održavaju u Turskoj pokazuju globalnu privlačnost zemlje“
Ministar Ersoj je takođe istakao da Turska, posebno Istanbul, organizuje i priprema značajne međunarodne sportske i kulturne događaje. Ovi veliki događaji dodatno učvršćuju reputaciju Turske kao pouzdane i atraktivne globalne turističke destinacije. Ersoj je takođe dodao: „Istanbul će se od 2027. godine vratiti u kalendar Formule 1 kroz Veliku nagradu Turske. Finale UEFA Lige Evrope biće odigrano u Istanbulu 20. maja. Stadioni i koncertne dvorane u Istanbulu ugostiće međunarodne zvezde i beležimo dolazak desetina hiljada posetilaca iz Evrope, Rusije, Bliskog istoka i Azije koji dolaze u našu zemlju kako bi prisustvovali tim događajima. Ovi međunarodni događaji nisu samo umetnički i sportski — oni su važni pokretači koji jačaju globalnu vidljivost turizma naše zemlje.“
U prva tri meseca godine, „prosečna potrošnja po noćenju po posetiocu“ u Turskoj porasla je na 102 američka dolara, što je povećanje od 2,8%. U ovom segmentu, Turska je beležila 68 dolara u 2017. godini i 99 dolara u 2025. godini. U prvom kvartalu 2026. godine, najveća emitivna tržišta za Tursku bila su Nemačka sa 678.000 posetilaca, Ruska Federacija sa 651.000 i Bugarska sa 539.000 posetilaca.
Poslednjih meseci gotovo da nije bilo dana da se u medijima ne pojavi neka nova priča o EES sistemu. Naslovi su često zvučali dramatično, najavljivale su se ogromne gužve, komplikovane procedure i beskrajna zadržavanja na granicama. Ako ste planirali put u neku od država Evropske Unije, vrlo je moguće da ste se zapitali da li vas čeka neprijatno iznenađenje već na prvom koraku, na pasoškoj kontroli. Upravo iz tog razloga odlučio sam da napišem ovaj tekst, ne kao teoriju ili prepričavanje tuđih iskustava, već kao ličnu priču sa dva skorašnja putovanja gde sam imao priliku da iz prve ruke vidim kako sve to zapravo izgleda.
Pre nego što pređem na same utiske, važno je ukratko objasniti šta je zapravo EES sistem i zašto je uopšte uveden. EES, odnosno Entry/Exit System, predstavlja novi digitalni sistem Evropske unije namenjen evidenciji ulazaka i izlazaka državljana zemalja koje nisu članice EU. Umesto dosadašnjeg pečatiranja pasoša, koje je često bilo sporo i podložno greškama, sada se uvodi automatizovani sistem koji beleži osnovne biometrijske podatke putnika. To podrazumeva fotografiju lica i otiske prstiju, kao i osnovne podatke iz pasoša. Ideja iza svega ovoga je prilično jednostavna, ubrzati protok putnika, smanjiti administraciju i istovremeno povećati bezbednost i kontrolu boravka u Šengen zoni.
Na papiru to deluje kao veliki korak napred, ali u praksi svaka nova tehnologija nosi sa sobom i određenu dozu neizvesnosti. Upravo ta neizvesnost je i stvorila paniku među ljudima. Priče o dugim redovima, komplikovanim procedurama i tehničkim problemima brzo su se proširile, pa sam i sam, priznajem, imao malu dozu rezerve pred prvo putovanje.
Moje prvo iskustvo sa EES sistemom dogodilo se na aerodromu u Alikanteu, nakon direktnog leta iz Srbije. Već tokom leta sam razmišljao o tome šta me čeka. U glavi su mi bili svi oni naslovi koje sam pročitao prethodnih nedelja. Očekivao sam redove, zadržavanja, možda čak i konfuziju među putnicima. Međutim, čim sam stigao na pasošku kontrolu, postalo mi je jasno da realnost može biti potpuno drugačija od onoga što se često predstavlja.
Umesto klasičnih šaltera i policajaca koji pregledaju dokumenta, ispred mene su se nalazile moderne mašine, svojevrsni kiosci za samostalnu registraciju. Prvo sam prislonio pasoš na skener, koji je u roku od nekoliko sekundi očitao sve potrebne podatke. Zatim sam pogledao u kameru koja je napravila fotografiju mog lica. Sledeći korak bio je davanje otisaka prstiju, što se obavlja jednostavnim prislanjanjem prstiju na predviđeni deo uređaja. Sve vreme nisam imao direktan kontakt sa policijskim službenikom, i to je možda i najveća razlika u odnosu na raniji sistem.
Ono što me je posebno iznenadilo jeste brzina celog procesa. Nije bilo gužve, nije bilo nervoze među putnicima, niti bilo kakvog zastoja. Sve je funkcionisalo glatko, a zaposleni na aerodromu su bili prisutni da pomognu onima kojima je to bilo potrebno. Za nekoga ko prvi put prolazi kroz ovu proceduru, to može biti značajno, jer iako je sistem jednostavan, ipak postoji mala doza nesigurnosti dok ne vidite kako sve funkcioniše.
Kada se sve sabere, ceo proces je trajao svega nekoliko minuta. Možda zvuči kao sitnica, ali u poređenju sa nekadašnjim čekanjem u redovima za pasošku kontrolu, razlika je ogromna. U tom trenutku sam shvatio da EES, barem kada je dobro organizovan, može zaista da ubrza stvari umesto da ih zakomplikuje.
Još zanimljivije je ono što dolazi nakon prve registracije. Kada jednom ostavite svoje biometrijske podatke, svaki sledeći ulazak u zemlju postaje još jednostavniji. Nema više potrebe za davanjem otisaka prstiju. Dovoljno je da skenirate pasoš i pogledate u kameru kako bi sistem potvrdio vaš identitet. Ceo proces tada traje svega nekoliko sekundi i praktično prolazite bez zadržavanja.
Drugo iskustvo imao sam u Atini, gde sam stigao već kao registrovan korisnik sistema. Ovog puta nisam imao nikakvu dilemu niti očekivanje neprijatnosti. I zaista, sve je prošlo još brže nego prvi put. Prilazite uređaju, skenirate pasoš, pogledate u kameru i to je to. Nema pečata, nema dodatnih pitanja, nema čekanja. Sve deluje gotovo neprimetno, kao da prolazite kroz neku vrstu automatizovanog prolaza koji vas prepoznaje i pušta dalje.
Zanimljivo je i to da nije bilo gužve, iako je reč o jednom od prometnijih aerodroma u regionu. Naravno, imao sam sreće da budem među prvima u redu, ali i pored toga, ceo proces je delovao organizovano i efikasno. U tom trenutku mi je postalo jasno da EES sistem može da funkcioniše vrlo dobro, ali pod jednim važnim uslovom, da je infrastruktura spremna.
Upravo tu dolazimo do ključne stvari koju mnogi zanemaruju. EES sam po sebi nije problem. Tehnologija postoji, funkcioniše i može značajno da ubrza protok putnika. Međutim, ono što pravi razliku jeste organizacija na terenu. Ako aerodrom ili granični prelaz ima dovoljno uređaja, dovoljno osoblja i dobro osmišljenu logistiku, sve će ići brzo i bez problema. Ali ako bilo koji od tih elemenata zakaže, vrlo lako može doći do gužvi i zastoja.
Drugim rečima, iskustvo neće biti isto svuda. Ono što sam doživeo u Alikanteu i Atini ne mora nužno biti identično na nekom drugom aerodromu ili graničnom prelazu. Razlike u organizaciji, opremljenosti i iskustvu osoblja mogu značajno uticati na to koliko će ceo proces trajati.
Ipak, postoji i jedna dobra vest za sve koji planiraju letovanje u Grčku. Tokom letnje sezone, od 1. juna do kraja avgusta, doneta je odluka da se EES sistem privremeno ne primenjuje za srpske turiste. Ova odluka ima za cilj da se izbegnu potencijalne gužve u periodu kada je broj putnika najveći, što je svakako olakšanje za sve koji planiraju odmor na Halkidikiju, grčkim ostrvima ili obali.
Kada se sve uzme u obzir, postavlja se pitanje da li zaista ima razloga za strah. Na osnovu mog iskustva, rekao bih da nema, ali uz određenu dozu realnosti. EES nije bauk i ne predstavlja drastičnu komplikaciju za putnike. Naprotiv, u mnogim slučajevima može biti brži i jednostavniji od starog sistema. Međutim, važno je razumeti da brzina i efikasnost ne zavise samo od same tehnologije, već i od ljudi i sistema koji stoje iza nje.
Zato je možda najbolji način da se na sve ovo gleda bez prevelike panike, ali i bez nerealnih očekivanja. Ako putujete na aerodrome koji su dobro pripremljeni, verovatno ćete proći brzo i bez ikakvih problema. Ako se, međutim, nađete na mestu gde sistem još nije u potpunosti uhodan, moguće je da ćete morati da sačekate malo duže.
Na kraju, granica više nije samo mesto gde vam neko udari pečat u pasoš. Ona postaje tehnološki proces koji zavisi od mnogo faktora. A najvažniji među njima je koliko je taj sistem spreman da odgovori na broj ljudi koji kroz njega prolaze. I upravo tu leži ona „caka“ sa početka teksta. Nije pitanje da li EES funkcioniše, pitanje je gde i kako funkcioniše.
