Prvog juna, na samom početku turističke sezone, krenuli smo kolima ka Halkidikiju kako bismo iz prve ruke proverili kako izgleda putovanje u Grčku ovog leta. Novi EES sistem na granici, priče o višesatnim čekanjima, radovi oko Soluna, temperature mora, cene u restoranima i prvi utisci turista, sve su to teme o kojima se poslednjih nedelja govori.

Zato donosimo realnu reportažu sa puta, od graničnog prelaza do prvog ulaska u more.

Ovog leta glavna tema među turistima je novi EES sistem ulaska u Evropsku uniju. Skeniranje pasoša, uzimanje otisaka prstiju i fotografisanje putnika uneli su određenu dozu neizvesnosti među one koji kreću na odmor. Pitanje koje se najčešće postavlja jeste: koliko će se čekati?

Na našem primeru odgovor je – ne mnogo. Putovali smo automobilom i kompletna procedura za naše vozilo trajala je manje od dva minuta. Skeniranje pasoša, otisci prstiju, fotografisanje i nastavak puta. Naravno, povremeno se stvara kraće zadržavanje kada u automobilu ima više putnika, starijih osoba ili male dece kojima je potrebno malo više vremena za proceduru, ali u proseku sve funkcioniše prilično brzo i efikasno.

Međutim, drugačija slika dočekala nas je nekoliko stotina metara dalje. Red autobusa delovao je beskonačno. Izbrojali smo više od trideset turističkih autobusa koji su čekali svoj red za ulazak. Razgovarali smo sa putnicima i saznali da su pojedini već tada čekali više od četiri sata.

I upravo tu se vidi najveći izazov novog sistema. Dok automobili prolaze relativno brzo, obrada desetina putnika u jednom autobusu značajno usporava protok saobraćaja. Zbog toga su grčke vlasti već najavile mogućnost privremenog prilagođavanja ili suspendovanja pojedinih procedura u trenucima kada se stvaraju prevelike gužve, kako bi se izbegao potpuni kolaps na prelazima tokom najopterećenijih dana sezone.

Ali ono što smo videli nekoliko sati kasnije pokazuje da postoji nešto jače od svake granice i svakog čekanja.

Tokom popodneva sreli smo na plaži nekoliko srpskih turista. Kroz razgovor smo shvatili da su upravo oni bili među putnicima iz autobusa koje smo ujutru snimili u kilometarskoj koloni.

Pitali smo ih kako su podneli četiri sata čekanja.

Nasmejali su se.

„Iskreno? Sve je prošlo onog trenutka kada smo ušli u more.“

I tu se priča o granici završava.

Solunska zaobilaznica – radovi traju, nervoza ne

Još jedna tema koja je godinama neizostavna na putu ka Halkidikiju jeste čuvena zaobilaznica oko Soluna. Radovi na projektu koji mnogi i dalje zovu „Flyover“ još nisu završeni i mehanizacija je i dalje prisutna na pojedinim deonicama.

Ipak, za razliku od brojnih katastrofičnih prognoza koje se mogu pročitati po društvenim mrežama, na našem putovanju nije bilo nikakvih ozbiljnijih problema. Saobraćaj je tekao iznenađujuće dobro, bez značajnih zastoja i bez gubljenja vremena.

Praktično, od granice do Halkidikija stigli smo mnogo brže nego što smo očekivali.

A onda – more

I konačno.

Posle pasoša, otisaka prstiju, autobusa, radova, kilometara autoputa i svih onih sitnih peripetija koje svako letovanje nosi sa sobom, stigli smo u smeštaj.

Brzo raspakivanje. Ključ na sto. Papuče na noge. Pravac plaža.

I onda – šok. Ali ovaj put pozitivan.

More je sada, početkom juna verovatno najtoplije koje smo ikada zatekli na Halkidikiju u ovo vreme. Ljudi koji godinama dolaze u ovo doba godine znaju da voda početkom juna ume da bude osvežavajuća, ponekad čak i hladna.

Ove godine nije tako.

Poslednja nedelja maja donela je neuobičajeno visoke temperature koje su vrlo brzo zagrejale pliće delove mora. Rezultat je voda koja više podseća na sredinu juna nego na sam početak sezone.

Prvi ulazak u more trajao je mnogo duže nego što smo planirali. I niko nije žurio da izađe.

Cene: mali hladan tuš posle toplog mora

Naravno, nijedna reportaža iz Grčke ne bi bila potpuna bez tradicionalne teme – cena.

I ove godine utisak je sličan kao prethodnih sezona. Nije došlo do dramatičnih poskupljenja, ali gotovo sve košta malo više nego prošle godine.

Evo nekoliko primera koje smo zabeležili:

• Kafa: 3,5 evra
• Pivo: između 4,5 i 5 evra
• Sokovi: 4 evra
• Trešnje: 7,5 evra
• Giros: 5 evra
• Grčka salata: između 9 i 10 evra

Na prvi pogled, ništa spektakularno. Ali kada se setimo da smo prošlog juna na istom mestu istu kafu plaćali 2,5 evra, razlika se ipak primećuje.

S druge strane, budimo realni, poskupljenja nisu grčki specijalitet. Cene rastu svuda. Od Beograda do Berlina, od Soluna do Pariza. Turisti to primećuju, ugostitelji pravdaju rast troškova, a život ide dalje.

Posle nekoliko dana čovek se navikne. Ili barem pokuša.

Zašto se uvek vraćamo?

Možda je pravo pitanje zašto uprkos svemu i dalje svake godine krećemo istim putem.

Zašto trpimo granice, kolone, radove i sve skuplje račune?

Odgovor je jednostavan.

Zato što negde između mirisa mora, hlada borova i prvog pogleda na tirkiznu pučinu shvatite da su sva nerviranja sa puta ostala stotinama kilometara iza vas.

Zato što vas u taverni dočekaju osmehom kao starog prijatelja. Zato što su večeri tople, more mirno, a dani dovoljno spori da konačno zaboravite na sat.

I zato što je paradajz u Grčkoj i dalje kao lubenica a lubenica kao kuća kako je to Šurda primećivao sedamdesetih godina prošlog veka.

Na kraju, možda ćemo sledeće godine opet gunđati zbog EES sistema. Možda ćemo ponovo komentarisati kako je kafa poskupela još jedan evro. Analiziraćemo gužve na granici i radove oko Soluna.

Ali kada dođe jun, kada se spakuju koferi i kada se na horizontu pojavi prvo plavetnilo Egejskog mora, većina nas će ponovo krenuti istim putem.

Jer koliko god da se svet menja, jedna stvar ostaje ista:

Srbin teško može bez Grčke. A posebno bez svojih deset dana na Halkidikiju. I kada konačno uđe u more, sve ostalo postaje nevažno.